1
Istorija mušičarenja: Elijanov zapis Sre Mar 21, 2012 1:28 pm
tester
Global Moderator
Istorija mušičarenja: Elijanov zapis
. . . Čuo sam, i mogu da vam pričam o načinu ribolova u Makedoniji, koji je sledeći:
Između Beroae i Tessalonicae teče reka Astraeus. U njoj žive ribe sa pegama na koži, ali kako ih tamo zovu najbolje je da pitate Makedonce. Te ribe se hrane mušicama koje lete oko reke i koje se razlikuju od mušica koje drugde žive. One ne izgledaju kao ose, niti liče na bumbare, pa čak ni na pčele, iako imaju neke od osobina pomenutih insekata. Moglo bi se reći da su velike kao bumbari, da im je boja slična kao kod osa a da zuje kao pčele. Lokalni stanovnici ih zovu Hippourus.Ove mušice se roje oko reke i tamo traže svoju hranu. Tom prilikom opažaju ih ribe koje žive u reci. Kada riba primeti Hippourus-a na površini ona mu se bešumno prikrada, pazeći da ne uplaši svoj plen. U momentu kada se nađe u senci mušice riba otvara usta i guta je, baš kao što vuk prepada ovcu ili kao što orao ulovi gusku. Pošto to uradi, riba zaranja u dubinu ispod zatalasane vode. Iako ribolovci znaju za sve ovo, oni ne koriste te mušice kao mamac za ribe, pošto one kada ih ljudska ruka dodirne gube prirodan izgled, njihova krila se raspadaju i uvenu pa ribe ne žele da ih jedu niti da se približavaju takvoj mušici, jer im neki tajanstveni instinkt govori da su te mušice bile ulovljene. Svojom veštinom ribolovci ipak uspevaju da prevare ribe pomoću sledeće rukotvorine. Oni namotaju crvenu vunu oko udice i za tu vunu pričvršćuju dva pera, kakva rastu ispod petlove rese (podgušnjaka) a imaju boju voska. Štap za pecanje je dug šest stopa a isto toliko i struna. Ribolovci zabacuju taj mamac pa riba privučena i uzbuđena bojom prilazi, zamišljajući da će se dobro najesti, široko otvara usta i kači se na udicu. . . . .
Ovako je pre gotovo 1800 godina Claudius Ælianus u svom delu De Natura Animalium -knjiga XVII, prvi opisao mušičare, viđene negde na teritoriji današnje severne Grčke.
Od trenutka kada se počelo pisati o istoriji mušičarenja napisano je mnogo o mestu i vremenu njegovog nastanka kao i o njegovom razvoju u poslednjih pet - šest vekova . Nije tajna da su detalji o načinu kojim je mušičarenje rašireno do današnjeg obima veoma magloviti i u sferi pretpostavki. Od Elijanovog zapisa pa do radova modernih mušičara ( Andrija Urban, Andrew Herd, Goran Grubić) jedino je pouzdano identifikovana reka na čijim je obalama osmotren prvi ribolovac sa leskovim štapom i genijalnom idejom nadmudrivanja sa pastrmkom i prirodom. Sve ostalo sakriveno je plamenom istorijskih stihija koje su ovim delom Evrope periodično uništavale i mnoga za to vreme značajnija dostignuća čovečanstva. Pronalazak bilo kakvog naknadnog zapisa o prapočetcima ribolovačkog pokreta, koji je dostigao globalne razmere popularnosti, tako je izostao a onima koji su voljni da osim mahanja "mušicama" razmišljaju i o tome kome treba da zahvale za jedinstvenu pasiju, ostaju mašta i pretpostavke.
. . . Čuo sam, i mogu da vam pričam o načinu ribolova u Makedoniji, koji je sledeći:
Između Beroae i Tessalonicae teče reka Astraeus. U njoj žive ribe sa pegama na koži, ali kako ih tamo zovu najbolje je da pitate Makedonce. Te ribe se hrane mušicama koje lete oko reke i koje se razlikuju od mušica koje drugde žive. One ne izgledaju kao ose, niti liče na bumbare, pa čak ni na pčele, iako imaju neke od osobina pomenutih insekata. Moglo bi se reći da su velike kao bumbari, da im je boja slična kao kod osa a da zuje kao pčele. Lokalni stanovnici ih zovu Hippourus.Ove mušice se roje oko reke i tamo traže svoju hranu. Tom prilikom opažaju ih ribe koje žive u reci. Kada riba primeti Hippourus-a na površini ona mu se bešumno prikrada, pazeći da ne uplaši svoj plen. U momentu kada se nađe u senci mušice riba otvara usta i guta je, baš kao što vuk prepada ovcu ili kao što orao ulovi gusku. Pošto to uradi, riba zaranja u dubinu ispod zatalasane vode. Iako ribolovci znaju za sve ovo, oni ne koriste te mušice kao mamac za ribe, pošto one kada ih ljudska ruka dodirne gube prirodan izgled, njihova krila se raspadaju i uvenu pa ribe ne žele da ih jedu niti da se približavaju takvoj mušici, jer im neki tajanstveni instinkt govori da su te mušice bile ulovljene. Svojom veštinom ribolovci ipak uspevaju da prevare ribe pomoću sledeće rukotvorine. Oni namotaju crvenu vunu oko udice i za tu vunu pričvršćuju dva pera, kakva rastu ispod petlove rese (podgušnjaka) a imaju boju voska. Štap za pecanje je dug šest stopa a isto toliko i struna. Ribolovci zabacuju taj mamac pa riba privučena i uzbuđena bojom prilazi, zamišljajući da će se dobro najesti, široko otvara usta i kači se na udicu. . . . .
Ovako je pre gotovo 1800 godina Claudius Ælianus u svom delu De Natura Animalium -knjiga XVII, prvi opisao mušičare, viđene negde na teritoriji današnje severne Grčke.
Od trenutka kada se počelo pisati o istoriji mušičarenja napisano je mnogo o mestu i vremenu njegovog nastanka kao i o njegovom razvoju u poslednjih pet - šest vekova . Nije tajna da su detalji o načinu kojim je mušičarenje rašireno do današnjeg obima veoma magloviti i u sferi pretpostavki. Od Elijanovog zapisa pa do radova modernih mušičara ( Andrija Urban, Andrew Herd, Goran Grubić) jedino je pouzdano identifikovana reka na čijim je obalama osmotren prvi ribolovac sa leskovim štapom i genijalnom idejom nadmudrivanja sa pastrmkom i prirodom. Sve ostalo sakriveno je plamenom istorijskih stihija koje su ovim delom Evrope periodično uništavale i mnoga za to vreme značajnija dostignuća čovečanstva. Pronalazak bilo kakvog naknadnog zapisa o prapočetcima ribolovačkog pokreta, koji je dostigao globalne razmere popularnosti, tako je izostao a onima koji su voljni da osim mahanja "mušicama" razmišljaju i o tome kome treba da zahvale za jedinstvenu pasiju, ostaju mašta i pretpostavke.
