1
Istorija izrade udica Sre Mar 21, 2012 1:41 pm
tester
Global Moderator
Istorija izrade udica
Za prethodnika udice smatra se kopljasta udica ili “zaglavak” - ravan štapić ili kost naoštren na oba kraja koji se vezuje u sredini. Kada riba proguta mamac u kome je “zaglavak” struna se zategne a oštri vrhovi se zabadaju u njeno ždrelo. Ne zna se tačno koliko dugo je ova naprava korišćena ali je vremenom ona zamenjena udicama koje od tada pa do danas imaju karakterističan i prepoznatljiv oblik.
Prve udice javile su se pre oko 40000 godina. Smatra se da su bile od drveta. Grančice sa trnom ili sličnim izraštajem su lako mogle da se oblikuju u karakteristicni obilik udice. U tu svrhu korisceni su glogovi trnovi i sl. Takva udica miže da bude oštra gotovo isto koliko i savremene udice. Zbog nedovoljne otpornosti drveta do danas nisu otkriveni ostaci takvih udica ali postoje određeni crteži iz tog vremena koji ukazuju na njihovo postojanje.
Osnovna ideja koja je vec oformljena pri korišćenju drveta samo je primenjena na nov materijal koji je bio široko dostupan – kost. Ne može se sa sigurnošću reći kada su ljudi počeli da koriste kosti kao materijal za udice. Pretpostavlja se da su se prve koštane udice javile pre oko 20000 godina. Iako znatno otporniji materijal od drveta i kost je ipak podlozna propadanju, zbog toga nalazi ovakvih udica nisu česti. Najstarije do sada poznate nadjene su pri iskopavanju paleolitskih grobnica u Čehoslovačkoj. Bilo je nalaza koštanih udica i na mnogim drugim lokalitetima: u Palestini (stare 9000 god.), Egiptu, Norveškoj pa i kod nas u Srbiji.
Najstarije kod nas otkrivene su koštane udice sa Lepenskog Vira (6-7000 god.) i Vinče (5000 god.) na Dunavu. Uz njih su pronadjeni i tegovi za mreže kao i harpuni pravljeni od jelenskih rogova. Zadivljujuće je da su te udice i danas oštre i snažne, gotovo da bi se mogle koristiti za ribolov. Njihova veličina varira od 4 do 15 cm. Izgleda da su kosti iako relativno slab materijal dobro podnele dugotrajni boravak u zemlji. Postoje neke vrlo interesantne pretpostavke u vezi sa koštanim udicama koje su tamo otkrivene. Naime, ima indicija da su te udice bile specijalno obrađivane (kuvanjem u uljima ili na sličan način) kako bi bile jače i trajnije. Takođe, izgleda da su korišćeni jasno definisani delovi kostiju od određenih životinja, kako bi se dobio uvek sličan oblik, a verovatno je iskustvo govorilo da su ti delovi najjači. Zanimljivo je, takođe, da se na nekim od ovde otkrivenih koštanih udica jasno zapaža kontra vrh koji je očigledno pravljen da bi udica teže ispadala iz usta zakačenih riba.
Prve udice od metala pravljene su od bakra čija upotreba počinje da se širi pre oko 6000 godina. Ne dugo posle toga počela je da se koristi i bronza pa su udice pravljene i od te, nešto jače legure. Bakarne udice koristili su Egipćani kao i stanovnici oblasti između Eufrata i Tigra u vreme pre oko 4000 god. Otkriveni su brojni nalazi takvih udica. Te udice nisu imale kontra vrh i bile su jednostavnog oblika, iako su neke imale okca za vezivanje na strunu. Njihova veličina je bila 2-6 cm.
Bronzane udice su otkrivene na mnogim mestima a u većem broju na Kritu i u današnjoj Italiji (Pompeji i Herkulanum). Karakteristično je da te udice imaju kontra vrh, a neke i po dva.
Takođe, u rimsko doba se kao materijal za izradu udica javljaju gvožđe i čelik. Na velikom broju lokacija u našim krajevima, ali i širom Evrope, otkriveni su tragovi topljenja i prerade gvozdene rude. Gvožđe je korišćeno za mnoga oruđa i oružja a među njima i za udice. Takve udice su bile jače od bronzanih pa su pravljene i za lov velikih riba. Čelik kao još jači materijal je bio poznat gotovo od početka gvozdenog doba, međutim njegov kvalitet u to vreme je bio nepredvidljiv. Sve do relativno skoro, odnosno do otkrivanja posebnih peći za pravljenje čelika, njegov kvalitet je bio vrlo neujednačen. Pored toga, u prvo vreme čelik je bio izuzetno skup i korisito se samo za najkvalitetnije oružje.
Izrada udica prvo je se odvijala u “domaćoj radinosti” – svaki ribolovac je pravo svoje udice. U nekim krajevima to je bilo tako sve do nedavno. Ipak, od momenta kada je počelo da se koristi gvožđe, vremenom su se izdvojili posebni proizvođači udica. Zapravo udice su počeli da prave kovači koji su se i inače specijalizovali za izradu gvozdenih predmeta. Kod nas još uvek neki majstori izrađuju udice, posebno one velike “kovanice” za lov somova, a ranije i za lov moruna na Dunavu.
Za prethodnika udice smatra se kopljasta udica ili “zaglavak” - ravan štapić ili kost naoštren na oba kraja koji se vezuje u sredini. Kada riba proguta mamac u kome je “zaglavak” struna se zategne a oštri vrhovi se zabadaju u njeno ždrelo. Ne zna se tačno koliko dugo je ova naprava korišćena ali je vremenom ona zamenjena udicama koje od tada pa do danas imaju karakterističan i prepoznatljiv oblik.
Prve udice javile su se pre oko 40000 godina. Smatra se da su bile od drveta. Grančice sa trnom ili sličnim izraštajem su lako mogle da se oblikuju u karakteristicni obilik udice. U tu svrhu korisceni su glogovi trnovi i sl. Takva udica miže da bude oštra gotovo isto koliko i savremene udice. Zbog nedovoljne otpornosti drveta do danas nisu otkriveni ostaci takvih udica ali postoje određeni crteži iz tog vremena koji ukazuju na njihovo postojanje.
Osnovna ideja koja je vec oformljena pri korišćenju drveta samo je primenjena na nov materijal koji je bio široko dostupan – kost. Ne može se sa sigurnošću reći kada su ljudi počeli da koriste kosti kao materijal za udice. Pretpostavlja se da su se prve koštane udice javile pre oko 20000 godina. Iako znatno otporniji materijal od drveta i kost je ipak podlozna propadanju, zbog toga nalazi ovakvih udica nisu česti. Najstarije do sada poznate nadjene su pri iskopavanju paleolitskih grobnica u Čehoslovačkoj. Bilo je nalaza koštanih udica i na mnogim drugim lokalitetima: u Palestini (stare 9000 god.), Egiptu, Norveškoj pa i kod nas u Srbiji.
Najstarije kod nas otkrivene su koštane udice sa Lepenskog Vira (6-7000 god.) i Vinče (5000 god.) na Dunavu. Uz njih su pronadjeni i tegovi za mreže kao i harpuni pravljeni od jelenskih rogova. Zadivljujuće je da su te udice i danas oštre i snažne, gotovo da bi se mogle koristiti za ribolov. Njihova veličina varira od 4 do 15 cm. Izgleda da su kosti iako relativno slab materijal dobro podnele dugotrajni boravak u zemlji. Postoje neke vrlo interesantne pretpostavke u vezi sa koštanim udicama koje su tamo otkrivene. Naime, ima indicija da su te udice bile specijalno obrađivane (kuvanjem u uljima ili na sličan način) kako bi bile jače i trajnije. Takođe, izgleda da su korišćeni jasno definisani delovi kostiju od određenih životinja, kako bi se dobio uvek sličan oblik, a verovatno je iskustvo govorilo da su ti delovi najjači. Zanimljivo je, takođe, da se na nekim od ovde otkrivenih koštanih udica jasno zapaža kontra vrh koji je očigledno pravljen da bi udica teže ispadala iz usta zakačenih riba.
Prve udice od metala pravljene su od bakra čija upotreba počinje da se širi pre oko 6000 godina. Ne dugo posle toga počela je da se koristi i bronza pa su udice pravljene i od te, nešto jače legure. Bakarne udice koristili su Egipćani kao i stanovnici oblasti između Eufrata i Tigra u vreme pre oko 4000 god. Otkriveni su brojni nalazi takvih udica. Te udice nisu imale kontra vrh i bile su jednostavnog oblika, iako su neke imale okca za vezivanje na strunu. Njihova veličina je bila 2-6 cm.
Bronzane udice su otkrivene na mnogim mestima a u većem broju na Kritu i u današnjoj Italiji (Pompeji i Herkulanum). Karakteristično je da te udice imaju kontra vrh, a neke i po dva.
Takođe, u rimsko doba se kao materijal za izradu udica javljaju gvožđe i čelik. Na velikom broju lokacija u našim krajevima, ali i širom Evrope, otkriveni su tragovi topljenja i prerade gvozdene rude. Gvožđe je korišćeno za mnoga oruđa i oružja a među njima i za udice. Takve udice su bile jače od bronzanih pa su pravljene i za lov velikih riba. Čelik kao još jači materijal je bio poznat gotovo od početka gvozdenog doba, međutim njegov kvalitet u to vreme je bio nepredvidljiv. Sve do relativno skoro, odnosno do otkrivanja posebnih peći za pravljenje čelika, njegov kvalitet je bio vrlo neujednačen. Pored toga, u prvo vreme čelik je bio izuzetno skup i korisito se samo za najkvalitetnije oružje.
Izrada udica prvo je se odvijala u “domaćoj radinosti” – svaki ribolovac je pravo svoje udice. U nekim krajevima to je bilo tako sve do nedavno. Ipak, od momenta kada je počelo da se koristi gvožđe, vremenom su se izdvojili posebni proizvođači udica. Zapravo udice su počeli da prave kovači koji su se i inače specijalizovali za izradu gvozdenih predmeta. Kod nas još uvek neki majstori izrađuju udice, posebno one velike “kovanice” za lov somova, a ranije i za lov moruna na Dunavu.
